Teorija povijesne distance

Tito je svjestan da to što pokušava sad, možda će moći da shvate tek neke daleke generacije, sa svojim najbližim suradnicima raspravljao je o nužnosti poštovanja povijesne distance. On je bio svjestan da za svog života nitko neće moći da sagleda cijelinu njegovog rada (pa ni sam), već će on služiti narednim generacijama…

Vladimir Dedijer u ‘ Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita’ piše:

Da Ii je Tito mislio da se za njegovog života može da napiše istorija njegovog rada i vremena u kome je živeo? Dok sam boravio u Harvardu u SAD 1961-1962. godine, na moje iznenađenje, došla mi je jedna poruka od Tita, prva posle više godina, u kojoj mi je predložio da mu dam svoje mišljenje o temi da Ii savremenici mogu da pišu istoriju i šta mislim o memoarima iz prvog i drugog svetskog rata. Verovatno, zaključio sam, traži moje mišljenje o tome jer se bio odlučio da piše svoje memoare.

Poslao sam mu svoj odgovor, a kasnije, kada sam se vratio u Jugoslaviju, on se saglasio da mogu da objavim glavne misli iz tog eseja. On je prvo objavljen u Times Literary Supplementu; a zatim u prevodu i u Jugoslaviji. Povodom Titovog 85. rođendana u Srpskoj akademiji nauka, u koju sam bio izabran kada sam se vratio u Jugoslaviju, izneo sam glavne misli iz tog eseja pripremljenog za Tita, koji je izmedu ostalog otvarao i pitanje odnosa između biografa i ličnosti čiji se život opisuje.

U eseju Ko bolje piše istoriju: savremenik iii istoričar, upitao sam da Ii je savremenik bilo koje revolucije iii velikog rata modernog doba preživeo vagu istorije, to jest da Ii su kasnija pokoljenja, ne samo istoričara, priznala njegov rad  kao  naučnu  istinu.  I  utvrdio  sam  da to  nije  bio  slučaj  ni  s  engleskom  revolucijom  XVII  veka,  ni  s  američkom  revolucijorn,  ni  s  francuskom,  kao  ni s  jednom  kasnijom. Jedan  od  največih  živih  istoričara  francuske  revolucije  1789.  godine,  profesor Albert  Soboul,  pristalica  francuske  progresivne  istorijske  škole  koja  svoje  korene  nalazi  u  samome  Marxu,  prilikom  posete  Srpskoj  akademiji  nauka u  jesen  1975. godine,  na  pitanje  jednog  neistoričara  koliko  je  godina  moralo da  protekne  pre  nego  što  je  napisana  prva  naučna  istorija  francuske  revolucije,  odgovorio  je  bez  mnogo  razmišljanja  da  se  moralo  čekati  preko  pedeset i  više  godina  pre  nego  što  su  svi  usnovni  primarni  izvori  postali  dostupni  i pre  nego  što  je  proteklo  dovoljno  vremena  da  se  sagleda  totalitet  svih  društvenih  suprotnosti  u  samoj  francuskoj  revoluciji.

Prvi potez vječnih kandidata za interesne sfere Balkana bio je urušavanje Titova lika i  djela. Nakon nastanka država na prostoru YU strogo prema granicama koje je Tito izborio u srazu sa svjetskim silama (iako je stalno dvoumio da li je dobro postupio kad je republikama dao pravo odcjepljenja) za zavadu je upravo to  trebalo……

– Vladimir Dedijer u ‘ Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita’, nadalje piše:

… vođe  triju  velikih  savezničkih  država  u  drugom  svetskom  ratu  imali  su različit  stav  prema  pitanju  da  Ii učesnik  može  svoje  doba  da  opiše  vernije nego  kasnije pokoljenje  i  istorijska  nauka.  Roosevelt  se  nije  zanosio  mišlju  da piše  svoje  memoare,  niti  istoriju  drugog  svetskog  rata.  On  se  držao  saveta predsednika  SAD iz prvog  svetskog  rata,  Woodrowa  Wilsona,  koji  je  odbio  da napiše  svoje  memoare,  dajući  ovakvo  obrazloženje:»Kako  bih  ja  mogao  biti tako  neistoričan?«  Treba  voditi  računa  da  je  Wilson,  pre  nego  što  je  postao predsednik  SAD,  bio  profesor  istorije.  Nedavno  sam,  i  u  prepisci  Roosevelta i  Staljina  našao  jedan  zanirnljiv  Staljinov  odgovor  na  temu  o  kojoj  ovde raspravljamo.  Roosevelt  je  u  leto  1942.  godine,  kada  ga  je  Vjaceslav  Mihailović Molotov  posetio  u Washingtonu,  dao  Staljinu  reć  da će  drugi  front  biti  uskoro otvoren.  Do  toga  nije  došlo  sve  do  leta  1944.  godine,  uglavnom  na  Churchillovo  insistiranje.  Staljin  je  predbacivao  Rooseveltu  što  nije  održao  reč,  a  Roosevelt  je  ljutito  odgovorio  da  Staljin  nije  ničiji  sudija.  Na  to  mu  je  Staljin  uputio  poruku  u  kojoj,  pored  ostalog,  kaže  da  će  tek  istorija  staviti  na  vagu  držanje  vođa  antihitlerovske  koalicije.

Churchill  je,  opet,  imao  svoje  gledište.  Odmah  posle  Hitlerovog  poraza, u jeku  hladnog  rata,  Churchill  je  napisao  svoje  memoare  Drugi  svetski  rat i  nazvao  ih je  ni manje ni više  nego  istorijom.  U  predgovoru  prvom  tomu  tih memoara,  Churchill  kaže:  .. Ne  mogu  a  da  ne  smatram  to nego  istorijom.  U  predgovoru  prvom  tomu  tih memoara,  Churchill  kaže:

.. Ne  mogu  a  da  ne  smatram  tomove  ovoga  dela  nastavkom  istorije,  koju  sam  dao  u  knjigama  Svetski  rat,  Istočni  front  i  Posledice rata.  Ako uspem  da  dovršim  ovo  delo,  sve  te  knjige  sačinjavaće  istoriju  još  jednog  tridesetogodišnjeg  rata.«

Nije  prošlo  ni  nekoliko  godina  posle  smrti  velikog  britanskog  državnika,  a  u  njegovoj  rođenoj  zemlji,  neki  od  najviđenijih istoričara  modemog  doba,  kao  Alan  J.  P.  Taylor,  utvrdili  su  da  Churchillovi memoari  imaju  mnogo  nedostataka,  kako  u  pogledu  akribije,  tako  i  u  pogledu tumačenja  samog  istorijskog  procesa.  Ja  sam,  u već  pomenutom  eseju  u  Times Literary  Supplementu,  objavljenom  1968.  godine  u  Londonu,  takođe  dao  kritiku  Churchillovih  memoara,  kao  što  su  to  kasnije  učinili  Taylor  i  još  neki drugi  istoričari  u  Engleskoj.

Danas se pokušava progurati povijest pisana rukom kolonizatora, pa se i ne treba previše čuditi kad studentima u Zürichu na posebnom predavanju o Churchillu predaje predsjednik Ukrajine Poroshenko…

Današnja demokracija nit ne pomišlja da je njen Parlamentarizam u krivu i da se tu išta treba razvijati. Titov socijalizam, nasuprot tome, nije bježao od samokritike, naravno pod uvjetom da se ne upliću nikad dovoljno istrebljeni nacionalizam, šovinizam, rasizam, fašizam… upravo oni izmi koje kolonizatori (koji parlamentarnu demokraciju šire) koriste kao oruđe za osvajanja

– Vladimir Dedijer ovo je napisao 1981. u ‘ Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita’:

………………. ni  dvadeseti  vek  nije  uspeo  da  se  oslobodi  ove  teške  tradicije.  Cenzura u svim  formama  sprovodi  se  kako  na  Zapadu  tako  i  na  Istoku,  usprkos  proglašenju  zakona  koji  garantuju  slobodu  reći,  Oktobarska  revolucija  1917.  bila je  pozdravljena,  jer  su  njeni  rukovodioci  obećavali  ukidanje  cenzure  i  podizanje  ljudskih  prava  na  stepen  koji  do  tada  nije  postojao  ni  u  jednoj  državi, Ali  tragična  je  činjenica  da  se  u  SSSRu  primenjuje  damnatio  memoriae  skoro u  istom  obliku  kao  u  Rimskom  carstvu.  Neprikosnovene  su  samo  ličnosti koje  se  nalaze  na  vlasti,  a  svi  njihovi  prethodnici,  izuzev  Lenjina,  optuženi  su, više  iii  manje,  za  izdajnike  ideala  komunizma,  a  njihova  imena  i  fotografije brišu  se  iz  oficijelnih  istorija  i  tome  slično,

Prema  tome,  stoji  činjenica  da  je  XX  vek  doneo  pojačani  talas  etatizacije. Manipulacija  masa  vrši  se  uz  ponoć  starih  iskustava  i  modernih  sredstava  komunikacije.  Svedoci  smo  laičke  deifikacije  vođa  država  i  svih  ostalih  institucija. ……

…….. Ni  moja  zemlja  Jugoslavija  nije  bila  imuna  od  primene  neumitnog  kulta damnatio  memoriae.  Primera  ima  mnogo.  U svojoj  knjizi  lzgubljena  bitka  Josifa Visarionoviča  Staliina  objavio  sam  jedan  takav  slučaj.  od  mnogih.’

Tito u predgovoru svojih Sabranih dela’ u predgovoru kaže:

‘Nije  moje  da  ocjenjujem  vrijednost  ovih  radova.  Historija  i  nauka  će  o tome  izreći  svoju  ocjenu.  Ono  što  bih  ja  ovdje  htio  reći  jeste  to  da  je  naš  odnos  prema  zadacima  koje je  historija  pred  nas  postavljala  i  naše  oslanjanje  na marksizam  kao  revolucionamu  teoriju,  naše  razumijevanje  društvene  stvarnosti  u  kojoj smo  djelovali, izbor  odgovarajućih  oblika  organizovanja  revolucionamih  snaga i  metoda  borbe  da je sve to omogućilo  našoj Partiji da bude organizator  narodnooslobodilačkog  rata  i  pobjede  socijalističke  revolucije  i izgradnje  socijalističkog  društva,  Sve je  to  nama  omogućilo  da  savladujemo raznovrsne  teškoće,  da  stalno  razvijamo  našu  revoluciju,  produbljujući  njenu oslobodilačku  i  humanu  suštinu.

Ovi  redovi  su i  historijsko  svjedočanstvo  o našim  saznanjima  i  mogučnostima  djelovanja  u  svakoj fazi naše  revolucionarne  borbe.  Oni su  slika  našeg vlastitog  rasta  i  onoga  što  smo  uradili  i  kako  smo  uradili,  ponekad  i  sa jednostranostima  u  našim  saznanjima  i  ocjenama,  pa  i  zabludama,

Međutim, ja  sam  smatrao  da  nemam  pravo  da  u  tim  radovima,  kao  svjedočanstvima,  išta  mijenjam – da  bi  danas  neke  stvari,  možda, drukčije  izgledale.  No,  smatram  da  nam  ne  treba  nikakvo  poboljšavanje  takve  vrste.  Neka historija  i  buduće  generacije  sude  o nama  onakvim  kakvi smo bili i  kako  smo se  razvijali i  u  kakvom  smo  se  pravcu  kretali.«

Indikativno je kako je upravo ova teorija o društvu koje čitavo vrijeme mora da se razvija i preispituje napadnut samo nekoliko mjeseci nakon Titove smrti, jer kolonizatori su tražili odakle da krenu razbijati Titov rad, pa  Vladimir Dedijer u ‘ Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita’ piše:

‘…. Doduše,  u  Jugoslaviji danas  ima  i  drugih  mišljenja;  negira  se  teorija  distance.  Posle  Titove  smrti  u  dnevnom  listu  Politika  u  Beogradu  6.  novembra 1980.  godine  izašla  je  kritika  teorije  distance,  potpisana  inicijalima  R  C.  Tu je  rečeno  da  naša  istoriografija  odbacuje  teoriju  distance  i  da  se  primenom istorijskog  metoda  mogu  obraditi  i  oni  istorijski  procesi  koji jos  nisu  završeni … ‘